"Gupi", 9. februara
O čemu govori “Gupi”? U džungli kartonskih kutija živi jedna mlada žena. Spojila se sa papirom. Nema lice, nema ličnost. Samo želju. Koju su satrli. Prosečan stan, prosečan život. Pocepana fotografija, mrtva devojčica, flaša vina, nekoliko šoljica za čaj, raspevani komšiluk, čajnik koji zviždi i puno puno otpadaka. I ljubav, koliko god da je smešna.
Reč reditelja Đerđa Hernjaka: „I ova predstava kao i sve predstave govori o mnogim stvarima. Ova govori o ljubavi, nedostatku ljubavi, govori zapravo o ženi drugačijoj od ostalih, o vlasti – ne onoj političkoj, već onoj koja je svugde oko nas... Oduvek je bilo tako... Predstava govori o sukobu sa samim sobom, o dva muškarca i jednoj ženi, o čudnoj mešavini ljubavi i neljubavi, o izboru ko će koga tu voleti i odbiti. Ruski je komad, Sigarev je učenik Nikolaja Koljade, obojica govore o ruskom, evropskom i svetskom problemu – o dnu jedne države i ljudima koji se bore da u toj situaciji prežive... Aristotel je svojevremeno rekao da se tragedije dešavaju velikim ljudima a komedije - malim, danas je pak skoro pa obrnuto... Ili isto... Na sceni su tri lika i hor koji može biti grčki hor, komšije, susedi, viša sila, svet oko nas, nevidljivi svet oko nas.. Imaju li ljudi dušu, gde ona ide. Tamara, glavna junakinja, nesrećna je ali šta je sreća zapravo: sreća i nesreća su vrlo bliske, kao i ljubav i mržnja. Ja volim glumca i ovo je glumačka predstava koju oni vode.“
Reč dramaturga Roberta Lenarda: "Baviti se novim ruskim tekstovima u Srbiji prilično je zahvalno. Gledajući novi ruski film - prošlogodišnji „Levijatan“ Zvaginceva na primer, ali i „Brat“ Balabanova ili „Živeti“ samog Sigarjeva - postaje jasno kako su srpsko i rusko društvo, uprkos teritorijalnim, istorijskim i ideološkim (kvazi)razlikama, maltene ista. Što se problema tiče, svakako. I ovde i tamo – deca su izgubljena i svoj bunt iskaljuju aktovima nasilja. Ljudi koji žele da žive pošteno, ginu pod onima koji to nikad nisu hteli. Popovi govore o sili i osveti a patrijarhat - iako funkcioniše tajanstvenije i latentnije nego pre - ipak uspeva da pobeđuje. A žena... Ženi ovde nema mesta. Žena je izbrisana. Iscepana je iz albuma sa fotografijama, lišena nade i raja. Ima samo dva izbora: da postane sponzoruša ili ništavilo. Dekoracija u stanu. Mašina za pranje, kuvanje i seksualni užitak. Prazna rupa na zidu. „Gupi“ je balada o toj ženi. Ili molitva. Ili pesma na njenoj sahrani. Pozdrav iz bratske Rusije u kojoj prosto moramo prepoznati sebe."
Gabriela Crnković, Tamara u predstavi: "Tamara... Tamara... Kaže da ne zna o sebi nista... Muž je ponekad zove Gupi. Gupi je jedna mala riba u akvarijumu. Jedna vrsta ribe. Nekada su imali akvarijum koji je bio pun gupija. Ljonja je uključio kuvalo u akvarijumu i sve ih je skuvao. Rekao je da su ružni i da kvare celokupnu sliku. A zašto je zove tako... Tamara... ne očekuje ništa. Ali u isto vreme sanja za sebe jedan lepši svet. Vremenom prihvata da ona zaslužuje samo toliko. Uverena je da ne postoje loši ljudi. Naravno, uvek mi sami donosimo odluke, no umemo i da pogrešimo. Kako da znamo kojom našom odlukom ćemo upasti u dubinu iz koje nema povratka? Ne možemo znati. Šta znači sudbina? Ko će dobiti oprost? Ko može dospeti na nebesa? Ima li tamo anđela? Da li pevaju? I da li su tamo svi koje smo ikada voleli? Jer ako su bili voljeni, sigurno su tamo završili, je l' da da? I kada jednom i mi dospemo tamo - srešćemo se sa njima, zar ne?”
Gabor Pongo, Paša u predstavi: "Na svetu postoje ljudi koji su pošteni i oni koji to nisu. Ipak, ma koliko bio pošten čovek se ponekad nađe u situaciji kada mu se jednostavno pojavi nešto dečje i vragolasto u duši i glavi, i odluči da prekrši pravilo. I baš tada, On biva uhvaćen, i to baš On, koji je do sada živeo po svim društveno prihvaćenim moralnim normama ovog sveta. Da budemo jasniji, to se zove maler... A kada ti se desi maler, tada je on nepotrebno zlo za bilo koga a kamoli za Pašu... Rešenja ima. Ali šta se krije iza njega? To samo Paša zna... A da, i ja:) Valjda..."
Ko je Vasilij Sigarev? Vasilij Sigarev je rođen 1977. godine u rudničkom gradiću Vernjhaja Salda u nekadašnjoj Sovjetskoj Uniji. Studirao je biohemiju ali na trećoj godini je odustao da bi upisao dramaturgiju u klasi Nikolaja Koljade (pisac izuzetne drame „Murlin Murlo“). Najveći uspeh je imao sa dramom „Plastelin“ koji se, kao i sve njegovi tekstovi, bavi post-sovjetskim društvom. Njegovi likovi su izrodi Sovjetske Unije – nasilnici, bednici, jednom rečju: narod. Narod koji je nesposoban da se diže, narod koji je nezadovoljan ali ćuti, narod koji je gotovo genetski determisan za nesreću. Pored pisanja drama, bavi se i pisanjem scenarija i filmskom režijom. Najpoznatiji njegov film je „Živeti“.
Iz programske knjižice: "Gupi nije od ovog sveta. Ne pripada svetu u kojem se jutrima budimo da bismo išli na posao, zarađivali i pravili karijeru, da bismo se ulizivali i gazili. Gupi je od onih koji su „teoretski srećni“. Ona je žena koja se oseća dobro zato što je poslušna. A kad treba da odluči o svojoj sreći, ona se raspada. Kad neko dobije svoju slobodu, to znači da može da odluči o svojoj sudbini. To nije sigurna situacija. Sloboda je teret ako neko ne razmišlja, niti zna šta da radi sa njom. Da li nam je onda potreban manipulator? Da, jer je tako lakše, uprkos patnji i vapaju".
